Sutra koje nije naše II

http://www.youtube.com/watch?v=gkUsGkxZSvM&feature=related

Snegovi jenjavaju, moja ljubav ne. Verovatno će uskoro i bujice da sapru ostavštinu prošlih dana. Tugu, hladnoću, da otprate u neku novu neizvesnost, sa više nade. A sunce je nada…

Da…sunce… U mojim mislima, ono se meškolji i smeši na tvojim leđima, kao crtež malog plavokosog dečaka koji ne čuje moje reči. On crta ono što voli, ne ono što mu se kaže. On vidi sunce, sa odrazom moga lica između ta tvoja koščata izvitka koja mu mogu poslužiti kao piktogram za brda.

Ali njemu nisu trebala brda, već samo sunce, koje je povukao za jedan krak i preselio ga iza teških, tamnih zavesa.

Osetivši da te više ništa ne greje, okrenuo  si se, polusnen i počeo da izvoljevaš…

„Hej, zašto nisam zagrljen, hladno mi je. Vrati se ovako, hoću još da spavam“

-Vreme je da ustanemo.

„Daj, nemoj da si takva,  ne volim to..“

-A ja ne volim, da propustim dan.

„Mora li ovako svako jutro?“

-Tebi niko ne brani da spavaš.

„Sad si rekla da NAM je vreme da ustanemo!“

-Da, jer MI  imamo dogovor za ovaj dan!

„Ali to možemo da pomerimo.“

-A zašto bi?

„Zato što sam ja došao iz grada u šest, jako sam mamuran i jako me boli glava!“

– Onda ti nemoj da ideš.

„Dobro.!“

-Dobro.!

Nakon mog  povratka iz kupatila i nespretnog traženja razbacanih stvari po sobi, ti skačeš, razbesneo iz kreveta i govoriš mi da sam jako zadrta i da smo u braku poubijali smo bi se za nepuna dva meseca.

„Slobodno se vrati da spavaš, ne trebaš mi danas“ ovo ti saopštim smireno, ne pridajući značaj činjenici da si savladao svoj mamurluk i svoju želju za još šest sati spavanja koje si mislio da ti preostaju.

Ti ućuta i poče smirenije da prikupljaš stvari za oblačenje, svestan da je moja potreba za slobodom i divnim danom, nadvladala moju želju da se ceo dan razvlačim u krevetu i da ti glumim dadilju sa toplom supom na poslužavniku.

Ćutke i pomalo nervozno, izlazimo iz zgrade. Tebi je u mislima da sa nama nije ništa kao što bi trebalo da bude u pričama o velikim ljubavima. Meni je u mislima  to kako je kod nas sve prenaglašeno, a istovetne emocije i osećanja neprestano se mimoilaze.

Izlazimo iz crnog haustora.

A onda..

Sunce!

Osmeh, zagrljaj…jutarnja kafa na trafici, poljubac, muzika u kolima, naša pesma, naš očajan duet,  obala…Naš dan! Dobar vetar, dobri talasi.

„Hvala ti što si dovoljno svoja da ne ostaneš u krevetu kad si mi potrebna.„

-Hvala ti što si dovoljno moj, da te vodim, kad ti je potrebno.

„Ovo je ta velika ljubav?“

-Ne znam..možda..a možda je to samo sunčan dan..

„Ja ću večeras opet u noć.“

-Znam… a ja u dan.

„Probudiću te u zoru kad dođem.“

-A ja ću te tebe kad  padne mrak.

„Mislim da prekosutra neću izlaziti.“

-I ja mislim da se neću rano buditi.

“ Bejb, MI smo savršeni!“

–  MI smo slobodni!

Sećam se da smo tog dana uhvatili dobre talase i dosta sunca.

Advertisements

2 thoughts on “Sutra koje nije naše II

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s