Zbogom Lisice

Dugo nisam htela da se sećam svega… od stida…valjda… što sam bila ono što jesam… i što nisam bila ono što sam mogla da budem… ali nije mi se dalo… da sam hladna, da sam jaka, neosvojiva i da sam preokupirana svačim, samo njim ne.

Nisam umela da skidam srce sa grudi i da ga kačim o kvaku izlaznih vrata kad ležem pored njega. Ja sam svoje srce nosila u krevet da nas greje i uspava. Da malo brblja i da se osmehuje.

Kada sam jednom skupila snage da vratim sve ono što se dogodilo i ono što je moglo da se dogodi, moju sramotu što sam bila nezrela i nestrpljiva u upoznavanju odraslih pojela su sećanja.

Bila sam mala da razumem da su neke osobe suviše same ili suviše svoje da bi dozvolile da budu nečije. Kao i Lisice, nisu sve podjednako iste kada ih treba pripitomiti. Neke su starije i iskusnije od drugih, a neke mnogo znatiželjnije, ali sve neodoljivo lepe sa tim  očima u koje se lako zaljubim.

Ali šta ja znam o pripitomljavanju, sigurno mnogo manje od Malog Princa. Ja nikada nisam bila dovoljno uporna i potrebno zrela da bih razumela Lisice.

I danas, posle svih tih sećanja, nisam naučila da srce treba kroz ključaonicu da gleda šta sam sve u stanju da uradim bez njega. Ništa vam ja ne znam o strpljenju i ovim starijim, velikim i bitnim osobama… a ni o Lisicama… koje su sve iskusnije, jako teške i nadmene. Otuđenije od čoveka, što ga više poznaju. Ko zna koliko su puta neke od njih ostale bez krzna, verujući u pripitomljavanje koje izvode oni uporni ljudi.

Ja ih ne krivim, ali ne mogu da ih lažem da ih razumem i da imam taktiku za njihovo osvajanje. Jednostavno ja i Lisica nismo jedno za drugo… niko nije kriv, i niko ne treba tu da se stidi što je suviše svoj. Lisica svoja da bude sama, ja svoja da budem željna ljubavi.

Večeras se moj razdragani Pas “lutalica” i ja, mali Cvrčak, uz vino, pitamo ko je nestrpljiviji od nas dvoje… i ko je koga pre pripitomio, da li ja njega mojim prvim zviždukom ili on mene, mahanjem repom.

Možda moj Pas nije lep kao ona lisica, ali to vam je najmanje važno kad vam je srce tamo gde treba da bude, na mestu…u grudima….

Volela bih da je onu moju lisicu neko ipak osvoji u ovoj noći ili bar da još uvek ima krzno, da je greje, ako je sama…a moj pas njegovom leptiru, želi blage vetrove za njegove letove i sunčan dan za kratak život.

Advertisements

9 thoughts on “Zbogom Lisice

  1. “Nisam umela da skidam srce sa grudi i da ga kačim o kvaku izlaznih vrata kad ležem pored njega. Ja sam svoje srce nosila u krevet da nas greje i uspava. Da malo brblja i da se osmehuje.“… Jako mi se svidja.

  2. Jasmina, kao što lutalicu ne možeš vezati za jedno mesto, isto tako sve što pripada divljni teško je ukrotiti. Ljubav, prema divljem, i ljubav prema pitomom. Postoje stvari za kuću koje treba voleti, i postoje stvari koje su lepe ali samo u divljni 😉 Odličan tekst.

  3. Lepo napisano Jasmina , pitko sa dosta dubine. Rekla si vise u ovoj jednoj stranici tj. u nekoliko pasusa nego neki sto napisu u tomovima… 🙂
    Pratimo se 🙂
    Marko

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s