Sutra koje nije naše III

Memento mori se tih dana klatio u jutrima koje smo dočekivali sneni. Sve satove smo sakrili u prašnjavi kredenac odaje, koju Manuel koristi kao skladište za dušeke koji su vremenom postali stari i prljavi.

To nije smetalo njegovim prijateljima, koji nisu nalazili put do kuće u ranim jutarnjim časovima iz ulica Baria Alta.

Njima satovi nisu značili mnogo i za njih je još jedan dan bio baš to.. samo…. još jedan dan.

Gledajući ih kako nezgrapno provlače dušeke kroz uska vrata i postavljaju ih po podu, učini mi se kao da sam tu scenu gledala više puta u različitim  godišnjim dobima sa istim umornim licima željnih da preskoče sledeći dan.

Tada mi pade teško što to više neću gledati.

Tog jutra dok razbacani ljudi tonu u san, mi smo tonuli u nespokoj prolaznosti koji smo poricali.

Prolaznost nas je terala na sve. Da budemo ljubavnici, loši bračni saputnici, prijatelji, glasni, histerični, smešni, da šetamo bosi po staklu, da pijemo votku na iskap i igramo do iznemoglosti.

U istom danu smo krali hranu za doručak u obližnom marketu i opijali se uz Fado i skupoceno vino na Alfami, opuštali se uz marokanski hašiš na terasi Adamastora i nabijali adrenalin surfujući na Jovaninoj plaži. U istoj noći sam morala da pravim trudnički stomak od razbacane garderobe po kući i da glumim približavanje porođaja ukoliko nas policija zaustavi i upita zašto vozimo bez svetla i u istoj toj smo završili u policijskoj stanici, jer  je nekom tipu zatrebao baš taj radio iz kola, moje naočare i Manuelova oprema za trening.

Jednog popodneva smo pozajmili jedno dete od njegovog druga na par dana, pa sam ja bila nesposobna majka jer je dete još prvog  dana palo sa stolice i razbilo glavu, a drug se više nije javljao na telefon. Nije mi drago što je Hero razbio glavu, ali mi je drago što ju je razbio prvog dana i tako nam obezbedio dva sledeća puna neizvesnosti.

Kada su svi osigurači poiskakali  u kući nezrelo me je optužio da namerno sušim kosu uz upaljenu mikrotalasnu i ventilaciju protiv vlage, baš kad se on spremao da  gleda prenos Porto – Benfika na televiziji.

Toliko sam ga mrzela u tom trenutku da sam mu daljinski olupala o zid, a potom uzela ključeve od kola i isterala ga napolje.

Ni sada ne znam kako sam dovozila do stadiona bez svetla, levog stakla na prozoru, sa mokrom kosom, niti mogu da se setim kako smo uspeli da uđemo na tu utakmicu, ali se sećam da me je tada voleo najviše na svetu i narednih dva sata dok se nismo posvađali jer sam izgubila ključeve od kola.

Ljubili smo se i to mnogo.. ispod talasa, u gužvi, u vetrenjači, u svitanje, u prolazu,  ljubili smo se i kad smo se svađali i kada smo se smejali.

Živeli smo dane bez lažne skromnosti, iskreni i ogoljeni, onako kako smo ih osećali..bežeći od sutrašnjice  koja nije naša…

Kada u ranim jutarnjim časovima, gledamo jedno drugo pokušavajući da urežemo svaku sitnu očnu boru i preciznu boju oka u sećanja, mi krišom iščekujemo trenutak u kome će da  zazvone svi oni satovi koje smo sakrili u prašnjavi kredenac odaje koju Manuel koristi kao skladište za dušeke koji su vremenom postali stari i prljavi.

Dušeci su sada po podu, umorni ljudi na njima a satovi okončavaju kraj jednog života koji smo izgradili od nas…

Danas oboje odrađujemo neko sutra koje nije naše, i pitamo se da satovi možda nisu zvonili samo prvo poluvreme? To ne znam….ali znam da se nikada nisam plašila prolaznosti, dok nisam shvatila koliko su  bogati dani sa njom za vratom.

Advertisements

15 thoughts on “Sutra koje nije naše III

  1. O, Jas(kakogod)… Kako je sve ovo ludo dobro, drugačije… Prosto, ne znam kako se svega setiš, pa ne verujući da možeš da se setiš, računam da si sve i doživela… Baš tako kako je… Ako nisi, skidam ti kapu što imaš tako ludu maštu… Ako jesi, onda si moj idol u doživljavanju… 🙂

  2. „‘Da budemo ljubavnici, LOŠI BRAČNI SAPUTNICI, prijatelji, glasni, histerični, smešni, da šetamo BOSI PO STAKLU, da pijemo votku na iskap i igramo do iznemoglosti.“ Ovo sto sam stavio velikim slovima mi je bas ostavilo jacinu… meni je dovoljno par reci koje ne mene ostave utisak da i oblikuju dozivljaj vezano za to sto sam procitao 🙂
    Inace osetio sam se kao da sa u Portugaliji … uff 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s