Ćutanje

Ah, kako su me grlile tvoje ruke

u predvečerje onih dana

u kojima smo od vina

pravili trenutke za nas.

Ona kuća, onaj krevet

onaj pogled na moje more

ono ćutanje

kojim je rečeno sve

ostali su tamo

zar ne?

Da čekaju neke

nove dane

sa istim čovekom

i istom ženom

sa nadom o budućnosti,

Ali mi

više nikada

nećemo biti oni.

Zar ne?

Onaj miris,

ona radost,

onaj mir,

samo su koraci

koje sam ostavila

iza sebe.

Ne reci ništa

što bi moglo da me uteši

ne reci ništa

što želim da čujem

jer ništa neće biti dovoljno

da razumem

što nas boli

ovoliko

kad se

čak

nismo ni voleli

u toj kući, u tom krevetu

koji gleda u naše ćutanje

i

na moje more…

Zar ne?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s