Prava ljubav….

Ako osećam potrebu za tobom ne mogu te voleti.” pročitala sam u jednoj od knjiga, koje su, ne tako davno, bile prekretnica na putu upoznavanja moga bića, ključ za vrata moga srca i svetlo u mračnim i skrovitim odajama moje svesti.

Bežeći od reči, sklopih knjigu, u nadi da mogu da uteknem od nečega što se nimalo nije podudaralo sa mojim shvatanjem ljubavi.

A onda, znajući da ne mogu biti mudra koliko i pisac knjige koju čitam, pustih da misao sazreva u meni. Pred spavanje je počnem ponavljati kao kakvu mantru ili afirmaciju, svoju molitvu i uverenje koje je tada bilo na klimavim nogama.

Pritisnuta svakodnevnicom, obavezama i rutinom, umoriše se reči moje molitve i ja slobodno vreme pred spavanje zamenih ustaljenim obrascem ponašanja, maštajući o nekoj ljubavi koja će me motivisati da napredujem u pogledu duhovnog razvoja, koja će ići u korak sa mnom, koja će razumeti, saslušati i podeliti kako brigu tako i radost.

Dok sam mu birala odeću, jačinu glasa, smisao za humor, dok sam mu kačila smejalice na lice, nameštala kosu i bojila oči, tonula sam u san.

A tamo u snu, ne sačeka me moje oličenje ljubavi s kojom sam nameravala da se sretnem, već slika i prilika pisca, ista onakva kao sa poleđine knjige, na kojoj sam pročitala njegovu biografiju, dok sam žurno bežala od njegovih reči.

U beloj košulji, ležerno sedi u starinskoj crvenoj fotelji.

Začuđeno ga pogledah, radosna što ga vidim. On se nasmeja i rukom pokaza na drugu fotelju, koja kao da nije bila tu, trenutak ranije.

“Imaš li nešto da me pitaš?” upita.

“Imam, mnogo toga”, rekoh.

On se nasmeja.

“Meni je dat samo jedan odgovor, zato pažljivo razmisli šta ćeš pitati”

“Kakva je to prava ljubav?” upitah odlučno.

Ne postoji prava i manje prava ljubav. Ljubav je uvek onakva kakvom je doživiš. Data je čoveku kao najuzvišeniji dar, da bi mu pomogla da otrkiva i upoznaje sebe.

Ukoliko smo tek malo zagrebali po površini našeg bića, volećemo na površan način. Iako smo svi jedno, nismo svi isti. Čak i oni koji se stalno svađaju, mire, varaju i oni vole, na nivou koji zahteva njihovo stanje duha. Ne treba im suditi, osuđivati, izbegavati i ne treba se sa njima upoređivati… jer ipak su i oni zakoračili na stazu ljubavi.

To što je nekada bilo dovoljno i što nas je činilo srećnim, neće trajati zauvek jer smo jedinke koja imaju stalnu potrebu da rastu i da sazrevaju.

A ljubav, ljubav je baš taj put razvoja čoveka.

Mi jednom naučimo da volimo, a svaki put volimo sve više, dublje, sveobuhvatnije jer ukoliko duže koračamo, sve smo bliži bezuslovnoj ljubavi.

A ako nam se učini da nas je ljubav u nekom pogledu, u nekom trenutku, degradirala i vraća unazad, znaj da to ne može biti ona.

Ona je najveći blagoslov i osećanje koje u čoveku budi prosvetljenje.

Mudre su reči Ericha Fromma:

„Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam. Zrela ljubav kaže: Trebam te jer te volim.“ Prvo je potreba, a drugo želja.

Verujem, da ako imamo potrebu, ljubav više ne može biti u prvom planu, već je to sebična strana čovekovih težnje za samopotvrđivanjem ili njegovo bežanje od napora koji treba uložiti da se dopre do saznanja i spoznaje.

Često potrebu prepoznajem kao beg od samoće. A samoća nije ništa drugo do slobodno vreme u kome možemo upoznati sebe. Mnogi se ovog čina plaše, pa samoću pretvaraju u usamljenost, tj. stanje osiromašenoti duha koji je propustio priliku da se uzdigne na neki viši nivo svesti.

Tu su i razni ljudski strahovi koje umesto da prevaziđemo susrećući se sa njima, mi ih hranimo i jačamo potrebama, nesvesni da ćemo ih tako ukoreniti u naše biće koje će izgubiti veru u svoj beskraj.

Mnogo toga još imam da ti kažem, ali ne sada, jer nije vreme.

Prvu lekciju si naučila, a to je da nema pogrešnih ljubavi. Sve one su prave, ukoliko od svake na pravi način uzmeš onaj deo slagalice koji ćeš iskoristiti da ugradiš u sliku ličnosti koja ćeš postati.

I na kraju moram da ti kažem da ti ne bežiš od moje rečenice, nego od saznanja. Kao i to, da sada razgovaraš isključivo sama sa sobom. Ovo je tvoj unutrašnji monolog čije sam reči iskoristio pretvarajući se da su moje, jer ukoliko ih izgovori autoritet koga poštuješ više ćeš ih uvažavati, ali tebi nisam potreban ja, već vera u sopstveno prosvetljenje.

A sada sklopi oči i probudi se.

EniLove

Advertisements

14 thoughts on “Prava ljubav….

  1. Ma… Nema te sto godina, a onda svratis, ostavis jos jedan „domaci zadatak“, poigras se recima kao oni madjionicari koji sa lakocom par puta presloze karte I zeceve I golubove koji izlecu iz praznih sesira I odes… Racunam da zivis novu pricu. Pozdrav…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s