Odlaženje

A mogla je još uvek da bude ovde. Da svoju euforiju vija po ovim sivim zidovima, da ih boji u leptirova krila i da ih senkom oživljava. Mogla je još uvek da svoj ples prati u ritmovima afričkih udaraljki, prelazeći razdaljinu tog prostora u skokovima pločastog kamena koji dodirne površ vode jednom ili dva puta. Ali ubrzo, njena se veselost pretvorila u onu melanholiju, koja mi je uvek bila nalik na beskonačno dug voz koji se vuče predelima hladnog Sibira.

Bila je to hladna lepota koja je i te kako imala svoje čari, ali ne za nas ovozemaljske smrtnike. Bilo ju je te teško podneti, ukrotiti i prilagoditi se. Nije bila namenjena nikome, niti je stvorena za posedovanje. Mogao si da je gledaš kroz prozor tog voza, sa spuštenim staklom i da te ta lepota bije po obrazima, a ti da misliš da ti obrazi gore od strasti i ljubavi, ne znajući da je njena hladnoća oblila tvoje lice i zaledila tvoje srce.

Do Srca ipak nikada nije stigla. Nisam dozvolio sebi da izađem iz tog voza i ostanem u melanholiji njenih dana. Da li zbog sebičnosti ili iz straha, udahnuo sam sve što sam mogao sa tim pogledom…njenu kosu, njeno oko, njenu tišinu, zatvorio prozor i sebe i oterao je.

Možda ona i jeste bila sve ono što sam želeo, ali ja nisam bio taj koji je izabran. Bio sam samo tren njene slabosti, u kojem se odricala svoje snage, birajući neku drugu snagu i sigurnost koja vremenom nije bila ni nalik na ono što je pronalazila u sebi. Tada bi se vraćala u tu svoju tvrđavu, ostajala u miru sa sobom i izborima koje je odabrala. Bila je verna svojim greškama jer je znala da će one sutra biti podmlađena armija ratnika, mudro obučena za odbranu njene slobode.

Mislio sam da sam je ostavio jer sam je voleo, odričući se budućnosti koja bi, možda, odnela njenu veselost i detinjarije, svu onu brzopletost zbog koje sam bio bezbrižan i znatiželjnost zbog koje sam ostajao miran.

Istina je zapravo da sam bio isuviše ponosan da priznam da je ta greška nosila moje ime, ili isuviše prkosan, da bih dozvolio tom imenu da bude prvi na bojnom polju za odbranu njene slobode.

Hteo sam da je posedujem i da bude srećna što pripada, a ne da tu pripadnost gradi prihvatajući teret koji je u trenucima slabosti odabrala. Nisam hteo da postane snažnija i hrabrija za mene ili bilo kog drugog. Hteo sam da ostane uplašena i poražena od života, ne bi li ostala tu.

Tada nisam voleo ni sebe, ni nju, dok je ona volela i mene i nju, ne razdvajajući to dvoje,  boreći se sa sobom, kako bi se izborila sa mnom.

Sad iznova gledam to svoje odlaženje, tu iskrivljenu sliku u pravom ogledalu,  to svedočanstvo njenog preporoda koji sam propustio.

A mogla je ta hladnoća da zaledi moje srce i oslobodi me od površnosti razumevanja svega što ne razumem. Ta bi hladnoća oživela onog pravog mene kojeg sam tražio u njoj. Ali nisam se našao, ni u njoj ni u sebi. Umesto toga, pronašao  sam  grešku sa njenim imenom, hladnoću koja grebe moje obraze, melanholiju koja se rasula hladnim Sibirom i sebe koji ne zna kako da iskoči iz ovog voza.

germany-train_2124867i

Advertisements

3 thoughts on “Odlaženje

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s