DRVO

Kažeš mi da si na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.
Da su svi veliki uvek bili na pravom mestu i u pravo vreme
i da nema više načina da se bude veliki.
Kažeš da ovde ne može da se živi, misli i stvara.
Kažeš da si osuđen na ovo tlo i da ga proklinješ.
Kažeš da su drugi krajevi pogodniji za tebe i tvoje zdravlje.
Da na drugom mestu i drugom vreme ne bi imao ove bolove.
Ti onda ćutiš i ja ne znam šta ti misliš. Ja ćutim i razmišljam o tome kako je Svet prepun misli, širenja i stvaranja, a tako oskudan u negovanju stvorenog. Kako zapravo malo ko od nas ima mogućnost da preobrazi svet i kako niko od nas nema tu mogućnost da preobrazi nesvesno u čoveku. To valjda svako mora sam, za sebe.

„Poželiš li nekada da iskopaš ono drvo u dvorištu iza zgrade, preseliš ga tamo u prašumu Amazona i budeš srećan što se ne guši u ovom smogu?“
„Ne poželim.“
„Znaš…ti bi možda i mogao da odeš, ali ono ne bi. A mislim da je njegova mogućnost da bude veliko, mnogo veća od tvoje. Drvo ima veći potencijal za ostajanje u večnosti, ali eto ne može da ode tamo i bude u punoj svojoj veličini“
„Pa šta treba da radim? Da ga iskopam?“
„Pa ne znam, možda ti je ono poslednja šansa da budeš veliki.“
„Pa možda, ali nisam se valjda rodio da premeštam drveće.“
„Pa možda, ali onda je to pitanje svrhe a ne veličine. A svrha ne zavisi ni od vremena ni od prostora.Svrha je način na koji obavljaš svakodnevnicu. Možda tvoja bolest nema veze ni sa klimom ni sa ovim tlom..možda si bolestan jer ne znaš kako putem svakodnevnice da služiš.„

A čemu ti služiš i zbog čega si ti bolesna?“
„Ne znam, ali mislim da mogu da olakšam život tom drvetu…. bar zagrljajem.“

tumblr_lsu3la7pfd1qbk0rto1_500

Advertisements

Put

Postoje deonice puta koje moraš sam da prodjes, kako bi video koliko si porastao. Poželećeš da se taj deo puta što pre završi, kako bi bio zagrljen i voljen tamo gde te čekaju tvoji. Ali ne žuri mnogo i ne odustaj od samoće, jer postoje slike koje možeš da vidiš kada nema nikoga, postoji lepota koju samo ti možeš da osetiš, postoji teret koji jedino ti možeš da izneseš i postoji ljubav koju niko drugi ne može da ti pruži. Na tom putu samoće, udahni sve i zahvali se svemu, a onda kad sretneš svoje saputnike ispruži ruke pune iskustva i reci: „toliko lepote imam da vam podarim.“ Čekaće te i posle tog susreta još mnogo deonica koje ćeš ponovo morati sam da prodješ…ali tad samoća više neće biti teret već blagoslov… odredište tada neće biti drugi ljudi i druga mesta… odedište će biti u svakom koraku, prizoru i osečaju. Odredište će biti u svemu. Odredište ćes biti Ti. 

14045543_10154408398951730_483222107254170459_n

Dečakov rođendan

Danas te volim više nego nekog drugog juče i sutra. Mora da je zbog toga što je ovde vreme otišlo nizvodno u more.
Danas te vidim bolje nego juče ili sutra. Valjda je to zbog toga što vidim prapočetak svega što si sada.
Danas ti je kosa plavlja nego obično.To je zbog malog sunca  iz kog si iskočio.
Danas te osećam iz središta svih krugova. Valjda, jer razumem da si sunce pocepao na pola samo da bi se širio.
Danas te poštujem više nego bilo koga pre, jer vidim da su tvoja širenja, darivanja radosti.
Danas sam mirnija nego inače, jer se prožimam kroz sva tvoja darivanja.
Danas sam mudrija nego pre, jer znam da se rađaš u mojim umiranjima.
Danas je druačije nego inače, možda, jer me vidiš prvi put.

boy

Magla

Nepoznanica smo sebi.
Opšte mesto neznanja drugima.
Nismo za držanje u rukama
jer prelivanje pre ili kasnije
istoči dalje.
Tek kad ode sve što te je činilo
Tek kad se strah transformiše u ljubav
Pojave se obrisi u magli,
koji bi mogli biti ti.
Ne zavaravaj se.
Nisu tu blagodeti.
One te čekaju
kad prođeš kroz ništavilo.
A samo ti znaš
kako ćeš i koliko dugo prolaziti kroz njega.

r.jpg

Krug

Kad obrneš ponovo isti krug,
ne veći, ne manji, isti.
Kad višak energije pretočiš u višak grešaka,
shvatiš da je energija bez ljubavi
samo destrukcija koja se ispolji pre ili kasnije
u materiji.

Kad obrneš ponovo isti krug,
neko te unutra zamoli da staneš,
usporiš, odmoriš,
ali ne možeš,
jer si zadužen da spasiš davljenika
kome nije do ljubljena zbog ljubavi,
nego do ljubljenja, zbog nedostatka vazduha.

Kad obrneš ponovo isti krug,
ustaneš umoran od svega,
ali hodaš otmeno,
jer se tako ne vidi da si ranjiv.
Smeješ se i nastupaš na pozornici,
kreiraš zanimljive realnosti i daješ
to što zoveš ljubav,
a istina je da sve više kopniš od te beznadežne sreće.

Kad obrneš opet isti krug,
upitaš da li su greške dovoljno
dobro učinjene
i da li su obezbedile da se nećeš vratiti
tako gde si imao šansu da zavoliš sebe.

Kad ponovo obrneš isti krug,
zapitaš li se, gde ti je srce,
a gde si ti.
Poveruješ li da neko ipak
bolje zna kuda si pošao
ili ni dalje ne veruješ
u prepuštanje.

Kad ponovo obrneš isti krug,
shvatićeš da je previše davljenika
I da ne možeš da ih voliš sve,
a da ne možeš da ljubiš ni jednog,
jer ne dišeš odavno,
umro si od beznadežne sreće.

Kad ponovo obrneš isti krug,
hoćeš li prestati da smišljaš
odgovore i rečenice
za te sve silne izvedbe,
ili ćeš verovati u trenutak,
jer trenutak je brzina srca
koja preduhitri sve te misli zbog kojih uvek
obrneš isti krug.

20-circle

Nismo mi te sreće

Ti i ja nemamo baš mnogo, neko bi rekao. Gradimo male istorije pojedinačnih dana. Sakupljamo po koju noć, a računamo ih kao dane i mesece.
Svaki put se vraćamo, a nikad ne ostajemo. Ostajanje miriše na poraz. Plaši nas pomisao da bismo mogli međusobno da se prisvajamo, a znamo da niko nikome na ovom svetu ne pripada. Odvikli smo se od sigurnosti. Uvek smo na ivici. Uvek iznova preskačemo isti bezdan. Svako za sebe propada i svako za sebe nastavlja dalje. Sebični smo, a dajemo se. Nesrećni smo, a volimo tu nesreću. Ovo nije naše vreme. Vreme nam služi da ne zaboravimo da nismo postali bolji ljudi. Ljudi nam služe da se osećamo usamljeno. Rastajemo se jer odlažemo budućnost. Sastajemo se jer bežimo od drugih življenja koje izdajemo u maloj istoriji jednog dana.

Da li će ikada prestati da se piše  mala istorija jednog dana? Teško…nismo mi te sreće.

vil.jpg

Misao

Pitam se čime li noćas širiš kosmos, zagledan u onu pukotinu iz koje povremeno iskočimo manji od makovog zrna, sa tananim glasom, držeći se za ruke? Pitam se da li nas samo tamo ima, u sudaranju sloboda ili se ipak setiš i kad je mnogo buke, da me mislima kao ja tebe, lansiraš makar pedalj dalje od svega, gore, uvis, kažeš snađi se i izgradi novi kosmos sa onom kućom i baštom što sam smislio, proširi ga, trebaće nam za sutra? Pitam se čime li noćas širiš kosmos? Pitam se mogu li sama da ga proširim za oboje, a ti samo da uskočiš kad stigneš? Plašim se da ti prepustim kosmos na širenje. Plašim se da ti niko nije rekao kako se širi kosmos i kako se misli na pravi način. Šta ako ga proširiš na suprotnu stranu? Ako ga proširiš pogrešno, ja nemam misli koje mogu da stignu na tvoju suprotnu stranu, pronađem te u tim tvojim širenjima, prodrmusam te i kažem: Prestani da misliš, mi već živimo na drugoj strani u kući sa baštom.

m