Partija šaha

Treba mi ona jedna kafa u onoj kafiteriji
Sa tapetnim zidovima i slikama od pre onog rata
O kojem su pričali oni starci
Sa šahovskom tablom na stolu.

Setih se deda Vlaste
Koji je uvek kad nas vidi
Govorio
Da mi ništa nismo zgrešili
Što smo se zavoleli
i da Bog sve prašta
pod uslovom da mu
naručimo jednu ljutu.
Uvek smo isto deda Vlastu pitali:
„Vama
Ili Bogu.“
A na to će Vlasta
„Rekla mi moja pokojna Živka
Da gore nema ni rakije ni seksa.
Zbog toga se budim pored Stevke
I pijem po jednu ljutu svako jutro.
A za Boga me zabole ona stvar.
Još sam mlad da mrem.
A on očito nit pije nit radi one stvari.
On služi samo za praštanje.“

Nedostaje mi ona kafa
U onoj kafiteriji
Sa onim tapetama i slikama od pre onog rata,
Nedostajete mi ti i deda Vlasta
I partija šaha koju
sigurno  igrate  gore
I krijete
flašu rakije iz koje sipate po jednu ljutu
Verujući da  on
i dalje prašta sve.

sah

Mala i mangup

Po celu noć se vrti,

s’ vremena na vreme i hrče,

uzima mi ćebe,

počupa me,

kaže kroz san

da sam sad samo njegova i Božija,

prigrli me i ja zaspim,

ali onda prebaci noguraču preko mene

I uguši me.

Jutrom, molim ga da mi donese kafu u krevet

a on neće,

kaže: “Mala, naletela si na mangupa.

I evo ti ga ovde sad,

nek ti to bude dovoljno.”

Kažem mu da sam i ja mangup

I pitam kako se zove ženski mangup

Da li je mangupica ili mangupka?

On kaže da se zove tele.

Udarim ga i okrem mu leđa.

On ustane iz kreveta i ode.

Razmišljam kako sa njim ništa nije idealno,

I da nije lako voleti kad nema iluzija,

Ali ipak otvorim srce za ogoljene slike,

A on otvori vrata i kaže

“Mala, kafa je gotova.”kafica.jpg

 

Srećko

Pre neki dan, baš kod tezge sa polovnim knjigama desio mi se Srećko.

Srećko je jedan veseli bucika koga zna ovaj moj prodavac polovnih knjiga, jer dok biram knjige, oni pričaju šta je bilo sinoć na nekoj utakmici. Pošto je prodavac morao da ode da rasitni neke pare, Srećko mi kaže ćao. I ja kažem Srećku ćao.

„Voliš polovne knjige?“ Pita Srećko.

„Volim sve knjige“ kažem.

„A šta trenutno čitaš?“

Ja kažem. On klima glavom.

Posle toga Srećka zanima šta sam ovde kupovala od knjiga, pa onda pita koja mi je omiljena knjiga i  šta se dešava  u knjizi, a ja kažem da je filozofska.  Srećko je u neverici jer u njoj nema likova pa pita koja mi je omiljena sa likovima.

„E baš bih voleo da mi prepričaš tu knjigu.“

„Uh, pa to je komplikovano jer ima više likova sa istim imenom.“

On pita ima li neka lakša da se prepriča i ja prepričam neku lakšu. On sve sluša.

Ja se umorim od priče pa kažem: „ Jasmina.“

„Srećko“

„Dobro Srećko, a šta ti čitaš?„

„A ne, ne, ja  ne čitam. Pročitao sam Robinson Kruso u osnovnoj i družinu Pere Kvržice. Malo ubijam vreme dok čekam bus. Nego mislio sam da l’ bih mogao da muvam ribe na priču da sam pročitao tvoju omiljenu knjigu?“

„Jao Srećko, bolje je da ne zavlačiš ribe i da ne prilaziš više ovim tezgama.“

„Pa o čemu da pričam sa ribom?“ Srećko je zbunjen.

Pitam čime se bavi, a on kaže da je pekar.

„Eto možeš o kiflicama.“

„A mogu li sa tobom o kiflicama?“ Pita, a gura me laktom, namiguje i razvukao neki veliki osmeh.

Pitam ja Srećka da li mogu da startujem nekog frajera sa pričom da sam pravila te neke kiflice.

„Joj nije ti dobra ideja. Nemoj da se foliraš da znaš da praviš kiflice, nego odmah reci da si ona što čita, jer muškarci odmah provale da li znaš da praviš kiflice, a iskren da budem, ne vole mnogo te što čitaju.“

„Joj pa Srećko, ja sam ga baš ugasila“

„E jesi, nego ajmo na pivo da ti dam recept za kiflice.“

Odemo na pivo, popijemo pivo. Izdiktirao mi Srećko recept, ja mu dala knjigu. On kaže da nema vremena da pročita knjigu. Ja kažem da nemam kad da  napravim kiflice. On to sve  zna, ali da se nada da ću ipak naći vreme, jer su kiflice mnogo dobre i još mi kaže da nemam pojma šta propuštam. Ja mu isto to kažem za knjigu. Kaže da on misli da mi nismo jedno za drugo i da bolje da ne razmenjujemo brojeve telefone.  Kažem bolje.

Zagrlili smo se i razišli. Recept mi je ostao na stolu u kafiću, nisam se vratila, jer mi je super što ljudi uvek nađu nešto što im je zajedničko, pa makar to bile stvari koje propuštaju i ne žale za njima.

polovne

 

Pripitomljavanje slobode

Pripitomljavanje slobode

Sreli smo se drugog puta, prvi put. Prvi put tog drugog puta, bili smo sami, za razliku od prvog puta kad smo bili sa drugima. Tog drugog puta, bili smo zajedno već dugo iako je bilo prvi put. Tog drugog puta, ljubila sam se kao prvi put u životu. Klinački i mnogo dobro. Ljubi smo se dugo, u koračanju najviše, a ja nisam navikla na takva ljubljenja, pa sam pomislila da je bolje da se skinem. Skidanje nije upalilo, pa sam morala da nastavim da se ljubim sa njim. On te noći nije dobro disao zbog svega, a ja nisam dobro spavala zbog ljubljenja.
Teško ti je da se ljubiš kao klinac, jer nisi. Klinci nisu izvalili seks, nemaju očekivanja, ceo život je pred njima, a jedino oružje im je poljubac. Ja sam velika. Treba nekome da se dopadnem, a to ima veze sa skidanjem. Treba neko da me voli, a to opet ima veze sa skidanjem…valjda. Uplašilo me to ljubljenje. Ipak mi je 30. Treba da znam šta želim i da imam cilj. Treba da budem malo manje emotivna, više razumna. Treba da vodim računa sa kakvim materijalom se ljubim. Ne bi trebalo da pije, puši…trebalo bi da je više kući, manje u kafani, trebalo bi da pametno troši novac i da je veran. Ali takvi se ne ljube kao on.
Te noći nisam mogla da spavam od brige da bih možda mogla da se navučem na takva ljubljenja. Nisam znala šta da radim, pa sam ga probudila, da se ljubimo. Te noći setila sam se da sam ja klinka koja voli ljubljenja. Te noći setila sam se sebe.

Iskustvo

 

tamo

Ja dolazim iz mesta u kome smo nas dvoje. To mesto je bezoblična celina koju u svakom trenu mogu razdvojiti na delove. Mi ležimo na livadi zagledani u nebo svih boja koje su drugačije od boja koje znam. I reka je tu i planine su tu i povetarac i ptice. Sve što zamislimo, pojavi se tu. Nas dvoje vodimo jedan bitan razgovor o mom novom iskustvu.

“Potrebno mi je da ovo prođem sama i potrebno mi je da svaki dan umrem. Ti ćeš to razumeti, jebiga. Potrebno mi je da nisi tu i da se na naslanjam na tebe, da mi ne pružaš ruku kad se davim i da me ne grliš kad plačem naglas.”
-To je baš hrabro od tebe!
“Potrebno mi je da te stvarno nema, uopšte, da ne postojiš ni danas ni sutra. Potrebno mi je da ne spoznam da si pored mene, da mi nikad ne kažeš da me čuvaš, čak i kada misliš da neću izdržati sve što me lomi. Potrebno mi je da isplivam sa dna više puta za to vreme, jer tako ću valjda razumeti iluziju svega“

-Nikad se nismo razdvajali, pa mi je malo čudno sve ovo.
“Znam da nismo, ali moja večnost, za tebe će biti tren. Nećeš ni osetiti koliko je bezgranično dugo to moje vreme, a i uvek ćeš moći da legneš pored mene, a da ni ne znam da si tu.”
-Čudna mi je to što ćeš zaboraviti sve što si mi zatražila.
“Meni je čudno što ću te tražiti u drugim ljudima i što do kraja neću znati da postojiš.
-Lakše mi je bilo ono kada sam ti naneo mnogo bola svojim prisustvom, nego ovo moje odsustvo.
“Znam, ali za to  vreme dok te nema u mom iskustvu, nešto bi mogao da radiš.
-Nemam pojma, ima ovde mnogo posla oko prihvatanja dolaznika, a i videću šta mi je još vrlina ostalo da naučim. Razmišljaću i šta bismo mogli kad se vratiš.
“Mogli bismo kad se vratim na ovoj livadi zauvek.”
-To uvek kažeš, a onda ti dosadi.
Izgleda da još uvek više volim uzbuđenja od ove radosti i mira.
-Pa ništa, kad se vratiš idemo u nova uzbuđenja.
“Vreme je! Sreli su se! Idem sad sve ispočetka.”
-Srećno ti iskustvo.
„Hvala. Čekaćeš me?“
Ja sam već dole  i čekam te.

 

 

 

Razgovor

Sada kad znaš da ću ponekad da pišem o tebi,eto, imaš priliku da kažeš nešto pametno, pa da pomisle ljudi da si pametan.
Nije mi važno šta će ljudi da misle.
Pa vidim, zato ideš napolje iscepan!
Zato.
I prosiš ponekad!
Prosim.
I plačeš ulicom!
Plačem samo kad sam u depresiji.
Zar ti nisi stalno u depresiji?
Samo po danu.
Vadi te to što si lep.
Vadi me.
Ali si surov!
Ali sam lep.
Nije lepo reći za sebe da si lep.
I za to me zabole.
I nije lepo što kradeš hleb prosjacima.
Sad ispade kao da prosim svaki dan.
Hoćeš nešto korisno da kažeš?
Hoću. Ne dopada mi se to što sve pamtiš, ni tvoja muzika.
Znam!
I nisi napisala nigde da ti ujutru, pre posla skuvam kafu.
Nisam.
Pa napiši to negde.
A da napišem nešto gde se vidi da nisi glup.
Nemoj.
A da si surov?
To je najvažnije da napišeš.

jas2

Šta ako se desi?

I šta ako se desi?
Šta?
Pa to što si mi malopre čitala?
Razočarenje?
Da.
Misliš, šta ako me razočaraš?
Da.
Pa ništa, onda me razočaraš.
Lepo te pitam.
Pa razočaraćeš me.
Kako to znaš?
Pa, tako lepo. Ako ništa drugo, red bi bio da umreš prvi, ipak si stariji deceniju.
I to je to? Razočaraću te tako što ću da umrem.
Pa eto, bar tako, ako ne nađemo ništa drugo.
Zajebano je kad neko umre. Bolje da odem pre nego da umrem.
Šta te briga, kao da ćeš znati da si umro.
Istina, uvek drugi ljudi umiru, nikada ja. Ali ako odem, znaću da sam otišao.
Gde ćeš?
Bilo gde. Bitno je samo da odem.
Pa što je to bitno?
Pa zato što su moji dugovečni.Ne mogu da razmišljam da možda možeš da umreš pre mene.
Koja si ti pička.
Nisam pička, nego neću da me opterećuje nečija smrt. Meni treba mir i da budem sam.
Pa bićeš sam kad ja umrem.
Ne verujem, naći ću neku mnogo mlađu pa ću da umrem pre nje.
Mislim da je pametnije da me sad razočaraš ili umreš i da završimo sa tim. Ne mogu više da slušam kako lupaš.
Mrzi me sada, a i kasno je. Sutra ću.

cetinjska