Šakti

Moj put vodi u nepovrat

Kroz sitno inje

Smrznutog tamnila

Poderano,

još hladnim suncem

preko središta Praskozorja

U kome sam

Samo onda kad više

Nisam ono

Što sam mogla biti

I jesam ono

što sam zaboravila

Da sam ikad bila.

Volim to večno svitanje

Iz kog se ne rađa dan

Iz kog se ne rađam ja,

Iz kog večna vatra

Tinja u grudima

Koje nisu ograničene čak

Ni međama vasione

U koju svraćam

Samo onda kad sam manja

Od onoga što sam uvek bila.

Ja nisam ni zrnce peska ove zemlje

Ni kap vode moje reke

Ja sam samo tvoja misao o meni

Koja se rasprši iznova u ništa,

Onda kad ti kažeš da sam spremna.