Odustajem od svih pravih ljubavi,
Od svih kuća na selu,
Od bašte, velikog trema i poljskog kreveta,
Od trešanja koje zaglavim iza uveta,
Od domaćeg hleba koji pravim u zoru,
Od tebe koji imaš svoju garažu
Sa alatom za majstorisanje,
Od tebe koji praviš nameštaj,
Krpiš sve rupe na krovu
I iznova popraviš naš auto.
Odustaje od dvoje dece,
Od kojih je jedno Mila,
Od svih njenih bolesti,
I njene genijalnosti.
Odustajem od drugog
deteta,
kome si ti dao ime.
Od njegovih razgovora
Sa drvećem i pticama.
Odustajem
Od gramofona i
od kamina.
Odustajem od mog usavršavanja
Pletenja vunenih čarapa
Odustajem od
Belih pamučnih haljina
Uprljanih travom.
Odustajem od tvojih teksas
Treger pantalona i zimskih cipela
U letnjim mesecima,
jer za šumu uvek zatrebaju.
Odustajem od tvoje gitare,
I mojih pokušaja da lepo pevam,
Odustajem od svih knjiga koje čitamo,
Od tvog džempera koji sam prisvojila
Od svih prijatelja koji ožive
Kuću nedeljom.
Odustajem od svih nepogoda koje nas snađu,
Od besparice,
Od teških dana,
Odustajem od „Ne mogu više“ i „Nemam snage“
i od svih privremenih odustajanja.
Odustajem od odlaska dece dalje,
Od naše samoće,
Unučadi i ponovo malih boginja, grčeva i prvih zuba,
Odustajem od bola u leđima
i zaboravljanja, od dana kada jedno
od nas dvoje ne može iz kreveta,
Odustajem od tvoje smrti,
Odustajem od moje smrti.
Odustajem od tebe, njih i sebe.
Odustajem jer nemam hrabrosti
Da poverujem da umem da vidim
dalje od danas
I smelosti da živim ono što vidim.
Odustajem od slobode i ljubavi.
Ostajem u gradu.
Lakše je u gradu.
