Provodnik

 

U rano leto, kada je vazduh voden, dan bled, a sunce teško, kroz zemlju počnu da isparavaju zgusnuti obrisi misli ovog grada, koji donose noćnu kišu. Ako iskoristiš tu kišu da kroz nju pustiš i svoje misli videćeš kišne boje noći i druge svetove. Videćeš tamo u tim svetovima, nekog sebe kako naslonjen na okno prozora, puši cigaru, gleda u tu kišu i pita se da li je noćas moglo biti neko drugo noćas. Da li je mogao biti manje sam i više srećan. Da li je mogao biti ti ili neki drugi on. Videćeš da si sam i u tim drugim svetovima i da taj tamo nije niko drugi do ovaj ovde ti. Stranac, sebi i onom drugome. Ali znaj, taj što se pita, taj nisi ti. To su misli Beograda, iskoristile tvoje telo, ne bih li ih poslao u etar nepovratno, jer dan je bio težak, a ti si bio dovoljno jak, da ostaneš tu, dovoljno dugo, da pušiš cigaru, gledaš kišu i izdahneš sve ono što nije tvoje. Dovoljno jak da razumeš da nisi mogao biti manje sam i više srećan. Dovoljno jak da prihvatiš da je ovo sad ono najbolje što si mogao biti. Dovoljno jak da pogledaš tog sa druge strane koji ti više nije stranac i zahvališ što ste zajedno kremirate teške misli Beograda i što će sutra dan biti blag a sunce lako, jer si baš ti dovoljno jak provodinik.

Hvala

Želim da uđem u tvoje oči dok ležimo, ćuteći, na onom uskom krevetu na kome nikad nije bilo tesno. Da olako uđem u njih i da boravim u tom međuprostoru neprekidnih sjajnih bljeskova tvojih srećnih misli. Hoću da me prožme svaki taj padajući sjaj i da osetim kako je to kada se svaka tvoja misao, koja me je do tada volela, razgradi i nestane u praznini ljubavi.
Hoću da u tim očima posmatram svako tvoje hvala kako ide ka meni, kako ide ka tebi, ka svakoj tvojoj ćeliji i kako izlazi iz tebe i ide ka gore. Hoću da umem da kažem to hvala i da osećam tu silinu koju oseća samo čisto srce kao tvoje. Hoću da dodirujem tvoje lice prstima i da svaki moj dodir prodre u tvoju kožu, kao što prodiru moje oči u tvoje i da moji prsti ne vajaju samo tvoje lice, već lica svakog tebe, kojih se više ne sećam, ali volim oduvek.

METAMORFOZA LJUBAVI

 

Opet smo promenili oblike,

opet nas je peklo u grudima

opet smo tražili mehanizme zamene

i gledali sva ponavljanja u drugim ljudima.

Opet smo jurili samo vrhove,

bežali od ponora,

sećali se putovanja

i praznih hodova,

zaobilazili rasprave

živeli u sada

jer o sutra nije bilo govora.

Opet smo besedili da nemamo očekivanja

a imali želja na pretek

tuđe potrebe osuđivali

i verovali da smo nadčovek.

A onda smo stavljali maske

i spirali strahove

vodili unutrašnje dijaloge

i bez razgovora

branili svoje stavove.

Opet je problem bio u drugom

i opet smo više zaslužili

opet smo pronašli nešto bolje

i opet prividno tugu ugušili.

Opet smo legli jedni sa drugima

opet iz straha unaokolo bauljali

opet ridali reči i umorno džangrizali

i bežali od metamorfoze ljubavi.

Opet smo se razboljevali

i zagledani u sebe ležali,

i po prvi put posle dužeg

sebe sreli i nismo bežali

jer iz nemoći

u istinu smo metamorfozirali.

Stvaranje vremena

Više te ima nego stvarnosti,
jer nagomilavam vreme
koje ćemo tek stvarati
koje će nas
roditi danas,
kao neke druge,
koji se zajedno
kreću ka tamo.

Iako se danas
borimo protiv sebe,
jer prikladnije je
opirati se,
nego verovati
da je istina,
lakša od pera,
a teža od
priznanja
kako su nas
učili da
su vredne stvari
teške za stvaranje,

ipak izmislićemo novo vreme

 Jer i ovaj put,
uplašila nas je lakoća
i težina u isti mah.
I dete u nama
opet je ugledalo
odraslog stranca
sebe,
stranca koji moli

dete

da ga se seti
i upoređuje dlanove
i govori da su linije iste,
svlači dete
i traži svoje belege.

Ali dete je uplašeno,
jer dete je tamo
gde ga nisu
još ubedili
da je istina teška
ko olovo
i da stvarnost
grade moćni,
a ne deca u ljudima.

Zato pusti me da stvaram
viškove vremena
jer dete se ne ogleda
u takvim daljinama,
u unezverenim i apatičnim ljudima,
i ne razume one,
koji su se odrekli istine.

Zato pusti me
da nisam u ovom trenu
pusti me,
neka se nagomilava vreme
i ljubav u njemu,
jer ne mogu
da gledam
kako ono čisto u meni
ne prepoznaje
odraslu mene.

Vazduh u ogledalu

Mnogo ćeš puta otići od mene,
Iznenada, bez najave,
Iz straha od dokolice.
Iz straha od ponavljanja
Istih dana,
Koji na kraju sažmu ceo taj život
U samo jedan dan.

Mnogo ćeš puta otići od mene
Iz ljubavi prema iskričavim stvarima
Koje te iznova podsete da
Vazduh ne staje u okvir.

Mnogo ćeš puta otići od mene
I to neće biti lako,
Jer odlaženje ima smisla
Samo onda kad se sputava.

Mnogo ćeš puta otići od mene
I ja ću te opet rasuti po celom ovom gradu
I udisati punim plućima
Dok mi ne ponestane daha.

Mnogo ćeš puta otići od mene,
I nećeš znati koliko je dokolica lepa
I koliko su isti dani različiti
I koliko su
manje iskričave stvari
one najsvetlije.

Mnogo ćeš puta otići od mene
I nećeš osetiti
Koliko duboko je uzemljenje
Vazduha koji je prihvatio okvir
Ispunio ga i proširio se u beskraj.

Mnogo ćeš puta otići od mene,
I više se nećeš vraćati,
Jer na kraju ipak ostaneš negde
ili se odraz u ogledalu,
samo umori.

DRVO

Kažeš mi da si na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.
Da su svi veliki uvek bili na pravom mestu i u pravo vreme
i da nema više načina da se bude veliki.
Kažeš da ovde ne može da se živi, misli i stvara.
Kažeš da si osuđen na ovo tlo i da ga proklinješ.
Kažeš da su drugi krajevi pogodniji za tebe i tvoje zdravlje.
Da na drugom mestu i drugom vreme ne bi imao ove bolove.
Ti onda ćutiš i ja ne znam šta ti misliš. Ja ćutim i razmišljam o tome kako je Svet prepun misli, širenja i stvaranja, a tako oskudan u negovanju stvorenog. Kako zapravo malo ko od nas ima mogućnost da preobrazi svet i kako niko od nas nema tu mogućnost da preobrazi nesvesno u čoveku. To valjda svako mora sam, za sebe.

„Poželiš li nekada da iskopaš ono drvo u dvorištu iza zgrade, preseliš ga tamo u prašumu Amazona i budeš srećan što se ne guši u ovom smogu?“
„Ne poželim.“
„Znaš…ti bi možda i mogao da odeš, ali ono ne bi. A mislim da je njegova mogućnost da bude veliko, mnogo veća od tvoje. Drvo ima veći potencijal za ostajanje u večnosti, ali eto ne može da ode tamo i bude u punoj svojoj veličini“
„Pa šta treba da radim? Da ga iskopam?“
„Pa ne znam, možda ti je ono poslednja šansa da budeš veliki.“
„Pa možda, ali nisam se valjda rodio da premeštam drveće.“
„Pa možda, ali onda je to pitanje svrhe a ne veličine. A svrha ne zavisi ni od vremena ni od prostora.Svrha je način na koji obavljaš svakodnevnicu. Možda tvoja bolest nema veze ni sa klimom ni sa ovim tlom..možda si bolestan jer ne znaš kako putem svakodnevnice da služiš.„

A čemu ti služiš i zbog čega si ti bolesna?“
„Ne znam, ali mislim da mogu da olakšam život tom drvetu…. bar zagrljajem.“

Put

Postoje deonice puta koje moraš sam da prodjes, kako bi video koliko si porastao. Poželećeš da se taj deo puta što pre završi, kako bi bio zagrljen i voljen tamo gde te čekaju tvoji. Ali ne žuri mnogo i ne odustaj od samoće, jer postoje slike koje možeš da vidiš kada nema nikoga, postoji lepota koju samo ti možeš da osetiš, postoji teret koji jedino ti možeš da izneseš i postoji ljubav koju niko drugi ne može da ti pruži. Na tom putu samoće, udahni sve i zahvali se svemu, a onda kad sretneš svoje saputnike ispruži ruke pune iskustva i reci: „toliko lepote imam da vam podarim.“ Čekaće te i posle tog susreta još mnogo deonica koje ćeš ponovo morati sam da prodješ…ali tad samoća više neće biti teret već blagoslov… odredište tada neće biti drugi ljudi i druga mesta… odedište će biti u svakom koraku, prizoru i osečaju. Odredište će biti u svemu. Odredište ćes biti Ti.