Samo ti postojiš

Samo ti postojiš za mene
I samo su tvoje oči
Sabirnici sjena od nastanka sveta.
Poslednji trzaji mraka
I rađanje goluždravog svetla.

Samo ti postojiš za mene,
I samo je tvoj osmeh vitraž svih izuma
Prošlih pokolenja, zapaljenih sela
I nezgrapnih građevina novog vremena.

I ništa nije vrednije od tebe
Jer si besmrtnost života
Utkala u mene,
a sva sećanja prosula ko zobna zrna
Za gladne životinje.

Samo tebi verujem
I u tvom se naručju u suzama vidim jasno
I sve što mi bi mučno od teskobe tela
Posta veliko od beskraja tvoga,
A tvoja tišina izusti zvuk kojim se
zaborav otrgnu od mene
I preda nepovratno Vaseljeni.

Samo ti me više nećeš rađati
Jer tvoje oči, postadoše moje
a tvojim osmehom, smeje se
moj lik od dima i prašine.

Advertisements

Pre Toskane

Kakva li je Toskana sa tobom?

Kakva li je tišina?

Kakvo li je ulaženje u tvoju glavu?

Hoće li te tamo biti?

Ko će me dočekati?

Kakvo li je tvoje veče?

Kako li ljubiš dete u kosu?

Brojiš li ili odbrojavaš dane?

Da li ćemo ikada ići preko mere

Preko ramena,

Preko ičega?

Ima li ičega?

Ne znam.

Ali meni je u grudima

Široko i tesno

Za svu ljubav

I težinu tvoga postojanja.

Odustajem

Odustajem od svih pravih ljubavi,
Od svih kuća na selu,
Od bašte, velikog trema i poljskog kreveta,
Od trešanja koje zaglavim iza uveta,
Od domaćeg hleba koji pravim u zoru,
Od tebe koji imaš svoju garažu
Sa alatom za majstorisanje,
Od tebe koji praviš nameštaj,
Krpiš sve rupe na krovu
I iznova popraviš naš auto.

Odustaje od dvoje dece,
Od kojih je jedno Mila,
Od svih njenih bolesti,
I njene genijalnosti.
Odustajem od drugog
deteta,
kome si ti dao ime.
Od njegovih razgovora
Sa drvećem i pticama.

Odustajem
Od gramofona i
od kamina.
Odustajem od mog usavršavanja
Pletenja vunenih čarapa
Odustajem od
Belih pamučnih haljina
Uprljanih travom.
Odustajem od tvojih teksas
Treger pantalona i zimskih cipela
U letnjim mesecima,
jer za šumu uvek zatrebaju.
Odustajem od tvoje gitare,
I mojih pokušaja da lepo pevam,
Odustajem od svih knjiga koje čitamo,
Od tvog džempera koji sam prisvojila
Od svih prijatelja koji ožive
Kuću nedeljom.
Odustajem od svih nepogoda koje nas snađu,
Od besparice,
Od teških dana,
Odustajem od „Ne mogu više“ i „Nemam snage“
i od svih privremenih odustajanja.

Odustajem od odlaska dece dalje,
Od naše samoće,
Unučadi i ponovo malih boginja, grčeva i prvih zuba,
Odustajem od bola u leđima
i zaboravljanja, od dana kada jedno
od nas dvoje ne može iz kreveta,
Odustajem od tvoje smrti,
Odustajem od moje smrti.
Odustajem od tebe, njih i sebe.
Odustajem jer nemam hrabrosti
Da poverujem da umem da vidim
dalje od danas
I smelosti da živim ono što vidim.
Odustajem od slobode i ljubavi.
Ostajem u gradu.
Lakše je u gradu.

Provodnik

 

U rano leto, kada je vazduh voden, dan bled, a sunce teško, kroz zemlju počnu da isparavaju zgusnuti obrisi misli ovog grada, koji donose noćnu kišu. Ako iskoristiš tu kišu da kroz nju pustiš i svoje misli videćeš kišne boje noći i druge svetove. Videćeš tamo u tim svetovima, nekog sebe kako naslonjen na okno prozora, puši cigaru, gleda u tu kišu i pita se da li je noćas moglo biti neko drugo noćas. Da li je mogao biti manje sam i više srećan. Da li je mogao biti ti ili neki drugi on. Videćeš da si sam i u tim drugim svetovima i da taj tamo nije niko drugi do ovaj ovde ti. Stranac, sebi i onom drugome. Ali znaj, taj što se pita, taj nisi ti. To su misli Beograda, iskoristile tvoje telo, ne bih li ih poslao u etar nepovratno, jer dan je bio težak, a ti si bio dovoljno jak, da ostaneš tu, dovoljno dugo, da pušiš cigaru, gledaš kišu i izdahneš sve ono što nije tvoje. Dovoljno jak da razumeš da nisi mogao biti manje sam i više srećan. Dovoljno jak da prihvatiš da je ovo sad ono najbolje što si mogao biti. Dovoljno jak da pogledaš tog sa druge strane koji ti više nije stranac i zahvališ što ste zajedno kremirate teške misli Beograda i što će sutra dan biti blag a sunce lako, jer si baš ti dovoljno jak provodinik.

Hvala

Želim da uđem u tvoje oči dok ležimo, ćuteći, na onom uskom krevetu na kome nikad nije bilo tesno. Da olako uđem u njih i da boravim u tom međuprostoru neprekidnih sjajnih bljeskova tvojih srećnih misli. Hoću da me prožme svaki taj padajući sjaj i da osetim kako je to kada se svaka tvoja misao, koja me je do tada volela, razgradi i nestane u praznini ljubavi.
Hoću da u tim očima posmatram svako tvoje hvala kako ide ka meni, kako ide ka tebi, ka svakoj tvojoj ćeliji i kako izlazi iz tebe i ide ka gore. Hoću da umem da kažem to hvala i da osećam tu silinu koju oseća samo čisto srce kao tvoje. Hoću da dodirujem tvoje lice prstima i da svaki moj dodir prodre u tvoju kožu, kao što prodiru moje oči u tvoje i da moji prsti ne vajaju samo tvoje lice, već lica svakog tebe, kojih se više ne sećam, ali volim oduvek.

METAMORFOZA LJUBAVI

 

Opet smo promenili oblike,

opet nas je peklo u grudima

opet smo tražili mehanizme zamene

i gledali sva ponavljanja u drugim ljudima.

Opet smo jurili samo vrhove,

bežali od ponora,

sećali se putovanja

i praznih hodova,

zaobilazili rasprave

živeli u sada

jer o sutra nije bilo govora.

Opet smo besedili da nemamo očekivanja

a imali želja na pretek

tuđe potrebe osuđivali

i verovali da smo nadčovek.

A onda smo stavljali maske

i spirali strahove

vodili unutrašnje dijaloge

i bez razgovora

branili svoje stavove.

Opet je problem bio u drugom

i opet smo više zaslužili

opet smo pronašli nešto bolje

i opet prividno tugu ugušili.

Opet smo legli jedni sa drugima

opet iz straha unaokolo bauljali

opet ridali reči i umorno džangrizali

i bežali od metamorfoze ljubavi.

Opet smo se razboljevali

i zagledani u sebe ležali,

i po prvi put posle dužeg

sebe sreli i nismo bežali

jer iz nemoći

u istinu smo metamorfozirali.

Stvaranje vremena

Više te ima nego stvarnosti,
jer nagomilavam vreme
koje ćemo tek stvarati
koje će nas
roditi danas,
kao neke druge,
koji se zajedno
kreću ka tamo.

Iako se danas
borimo protiv sebe,
jer prikladnije je
opirati se,
nego verovati
da je istina,
lakša od pera,
a teža od
priznanja
kako su nas
učili da
su vredne stvari
teške za stvaranje,

ipak izmislićemo novo vreme

 Jer i ovaj put,
uplašila nas je lakoća
i težina u isti mah.
I dete u nama
opet je ugledalo
odraslog stranca
sebe,
stranca koji moli

dete

da ga se seti
i upoređuje dlanove
i govori da su linije iste,
svlači dete
i traži svoje belege.

Ali dete je uplašeno,
jer dete je tamo
gde ga nisu
još ubedili
da je istina teška
ko olovo
i da stvarnost
grade moćni,
a ne deca u ljudima.

Zato pusti me da stvaram
viškove vremena
jer dete se ne ogleda
u takvim daljinama,
u unezverenim i apatičnim ljudima,
i ne razume one,
koji su se odrekli istine.

Zato pusti me
da nisam u ovom trenu
pusti me,
neka se nagomilava vreme
i ljubav u njemu,
jer ne mogu
da gledam
kako ono čisto u meni
ne prepoznaje
odraslu mene.