Međuvreme

Kasno je. Prošlo je tri sata od ponoći. Treba nadoknaditi vreme. Iz poštovanja, treba reći neke dobre rečenice kojima se opravdava međuvreme. Nisam imao vremena, mnogo posla, uživala sam u samoći, tražio sam se, radila sam na sebi, nove strasti, novi izazovi, eksperimentisala sam, neke žene, inspiracija, nisam bio u zemlji, putovala sam.

Treba reći tada i neke korisne stvari, praktične za život, jer nikad se ne zna kad će se desiti sledeće međuvreme i da li će postati večnost. Ima nešto u tome da misliš da je to poslednji put.  Ima nešto u  tome što te plaši konačnost. Konačnost veća od ove noći. Tuđa i tvoja.  Konačnost  u  skrasio si se, konačnost u  našao si pravu osobu,  konačno ti je dobro, konačno gradiš svoje sutra. Konačnost je kao neki okvir za onu pustinju koja ne može da stane u sliku. Ako ti konačnost ne služi ničemu, onda jednostavno okončaš sa njom.

Ne služi mi ni kad slušam kako ne bi trebalo da se zaljubiš, jer ako se zaljubiš imaš očekivanja,  a kad imam očekivanja,  razočaraš se. Razočarenja su dobra, ako znaš da ih koristiš na pravi način. Razočarenja služe da ti bude lepo kad si sjeban, kad te boli i kad ne bežiš što te boli. Tad si baš jak i nisi pička. Ali ima nešto bolje od razočarenja. Prepuštanje. I ima ta jedna posebna grupa prepuštanja. Ono kad se prepustiš nekome ko će baš dobro da te sjebe. Ali to je samo za lude i one koji baš umeju da vole.

A ako si baš lud, vreme nekako prestane da postoji i ti si odjednom tu, večeras. E tad si dužan da ti bude dobro. Baš si dužan da ti bude bogovski. Tad misliš da ne može niko toliko da te sjebe sutra, koliko tebi može da bude dobro noćas.
Onda svane. Pa prođe tako neko vreme i sam si. Onda shvatiš koliko nisi konačan i koliko si se proširio.  Onda shvatiš da niko ne može da te sjebe i da  razočarenja ne postoje. Onda samo nastaviš da budeš lud i da se prepuštaš….životu.