Srećko

Pre neki dan, baš kod tezge sa polovnim knjigama desio mi se Srećko.

Srećko je jedan veseli bucika koga zna ovaj moj prodavac polovnih knjiga, jer dok biram knjige, oni pričaju šta je bilo sinoć na nekoj utakmici. Pošto je prodavac morao da ode da rasitni neke pare, Srećko mi kaže ćao. I ja kažem Srećku ćao.

„Voliš polovne knjige?“ Pita Srećko.

„Volim sve knjige“ kažem.

„A šta trenutno čitaš?“

Ja kažem. On klima glavom.

Posle toga Srećka zanima šta sam ovde kupovala od knjiga, pa onda pita koja mi je omiljena knjiga i  šta se dešava  u knjizi, a ja kažem da je filozofska.  Srećko je u neverici jer u njoj nema likova pa pita koja mi je omiljena sa likovima.

„E baš bih voleo da mi prepričaš tu knjigu.“

„Uh, pa to je komplikovano jer ima više likova sa istim imenom.“

On pita ima li neka lakša da se prepriča i ja prepričam neku lakšu. On sve sluša.

Ja se umorim od priče pa kažem: „ Jasmina.“

„Srećko“

„Dobro Srećko, a šta ti čitaš?„

„A ne, ne, ja  ne čitam. Pročitao sam Robinson Kruso u osnovnoj i družinu Pere Kvržice. Malo ubijam vreme dok čekam bus. Nego mislio sam da l’ bih mogao da muvam ribe na priču da sam pročitao tvoju omiljenu knjigu?“

„Jao Srećko, bolje je da ne zavlačiš ribe i da ne prilaziš više ovim tezgama.“

„Pa o čemu da pričam sa ribom?“ Srećko je zbunjen.

Pitam čime se bavi, a on kaže da je pekar.

„Eto možeš o kiflicama.“

„A mogu li sa tobom o kiflicama?“ Pita, a gura me laktom, namiguje i razvukao neki veliki osmeh.

Pitam ja Srećka da li mogu da startujem nekog frajera sa pričom da sam pravila te neke kiflice.

„Joj nije ti dobra ideja. Nemoj da se foliraš da znaš da praviš kiflice, nego odmah reci da si ona što čita, jer muškarci odmah provale da li znaš da praviš kiflice, a iskren da budem, ne vole mnogo te što čitaju.“

„Joj pa Srećko, ja sam ga baš ugasila“

„E jesi, nego ajmo na pivo da ti dam recept za kiflice.“

Odemo na pivo, popijemo pivo. Izdiktirao mi Srećko recept, ja mu dala knjigu. On kaže da nema vremena da pročita knjigu. Ja kažem da nemam kad da  napravim kiflice. On to sve  zna, ali da se nada da ću ipak naći vreme, jer su kiflice mnogo dobre i još mi kaže da nemam pojma šta propuštam. Ja mu isto to kažem za knjigu. Kaže da on misli da mi nismo jedno za drugo i da bolje da ne razmenjujemo brojeve telefone.  Kažem bolje.

Zagrlili smo se i razišli. Recept mi je ostao na stolu u kafiću, nisam se vratila, jer mi je super što ljudi uvek nađu nešto što im je zajedničko, pa makar to bile stvari koje propuštaju i ne žale za njima.