Iskustvo

 

Ja dolazim iz mesta u kome smo nas dvoje. To mesto je bezoblična celina koju u svakom trenu mogu razdvojiti na delove. Mi ležimo na livadi zagledani u nebo svih boja koje su drugačije od boja koje znam. I reka je tu i planine su tu i povetarac i ptice. Sve što zamislimo, pojavi se tu. Nas dvoje vodimo jedan bitan razgovor o mom novom iskustvu.

“Potrebno mi je da ovo prođem sama i potrebno mi je da svaki dan umrem. Ti ćeš to razumeti, jebiga. Potrebno mi je da nisi tu i da se na naslanjam na tebe, da mi ne pružaš ruku kad se davim i da me ne grliš kad plačem naglas.”
-To je baš hrabro od tebe!
“Potrebno mi je da te stvarno nema, uopšte, da ne postojiš ni danas ni sutra. Potrebno mi je da ne spoznam da si pored mene, da mi nikad ne kažeš da me čuvaš, čak i kada misliš da neću izdržati sve što me lomi. Potrebno mi je da isplivam sa dna više puta za to vreme, jer tako ću valjda razumeti iluziju svega“

-Nikad se nismo razdvajali, pa mi je malo čudno sve ovo.
“Znam da nismo, ali moja večnost, za tebe će biti tren. Nećeš ni osetiti koliko je bezgranično dugo to moje vreme, a i uvek ćeš moći da legneš pored mene, a da ni ne znam da si tu.”
-Čudna mi je to što ćeš zaboraviti sve što si mi zatražila.
“Meni je čudno što ću te tražiti u drugim ljudima i što do kraja neću znati da postojiš.
-Lakše mi je bilo ono kada sam ti naneo mnogo bola svojim prisustvom, nego ovo moje odsustvo.
“Znam, ali za to  vreme dok te nema u mom iskustvu, nešto bi mogao da radiš.
-Nemam pojma, ima ovde mnogo posla oko prihvatanja dolaznika, a i videću šta mi je još vrlina ostalo da naučim. Razmišljaću i šta bismo mogli kad se vratiš.
“Mogli bismo kad se vratim na ovoj livadi zauvek.”
-To uvek kažeš, a onda ti dosadi.
Izgleda da još uvek više volim uzbuđenja od ove radosti i mira.
-Pa ništa, kad se vratiš idemo u nova uzbuđenja.
“Vreme je! Sreli su se! Idem sad sve ispočetka.”
-Srećno ti iskustvo.
„Hvala. Čekaćeš me?“
Ja sam već dole  i čekam te.