Provodnik

 

U rano leto, kada je vazduh voden, dan bled, a sunce teško, kroz zemlju počnu da isparavaju zgusnuti obrisi misli ovog grada, koji donose noćnu kišu. Ako iskoristiš tu kišu da kroz nju pustiš i svoje misli videćeš kišne boje noći i druge svetove. Videćeš tamo u tim svetovima, nekog sebe kako naslonjen na okno prozora, puši cigaru, gleda u tu kišu i pita se da li je noćas moglo biti neko drugo noćas. Da li je mogao biti manje sam i više srećan. Da li je mogao biti ti ili neki drugi on. Videćeš da si sam i u tim drugim svetovima i da taj tamo nije niko drugi do ovaj ovde ti. Stranac, sebi i onom drugome. Ali znaj, taj što se pita, taj nisi ti. To su misli Beograda, iskoristile tvoje telo, ne bih li ih poslao u etar nepovratno, jer dan je bio težak, a ti si bio dovoljno jak, da ostaneš tu, dovoljno dugo, da pušiš cigaru, gledaš kišu i izdahneš sve ono što nije tvoje. Dovoljno jak da razumeš da nisi mogao biti manje sam i više srećan. Dovoljno jak da prihvatiš da je ovo sad ono najbolje što si mogao biti. Dovoljno jak da pogledaš tog sa druge strane koji ti više nije stranac i zahvališ što ste zajedno kremirate teške misli Beograda i što će sutra dan biti blag a sunce lako, jer si baš ti dovoljno jak provodinik.