Plavo

 

Ostavio si me samu, da gledam u pomerljive granice dva plavetnila. Ovo donje izronilo je čoveka, ovo gornje rodilo je Boga. I nepomirljivi su taj čovek i taj Bog. A jedan bez drugog, ne postoje.

Što duže gledaš more, sve manje vidiš nebo. Što više gledaš čoveka, sve manje vidiš Boga.

Da bi postao čovek, moraš da se spustiš u dubine, da bi postao Bog, moraš da pronađeš čoveka.

Mene, slomile su dubine. Plitke dubine, ronjenje na dah. I opet sam se utopila u čoveka i čovek me je izbacio na pučinu….

Pučina je granica u oku posmatrača, ali za tebe na pučini, to je ništa. Duplo ništa. Tamo nema granice. Tamo je početak bez snage da zaroniš, kraj bez nada da ćeš stići gore i previše daleko da se vratiš nazad.

Ne pokušavaj da spoznaš čoveka, utopićeš se, ne pokušavaj da se približiš Bogu, pašćeš.

Plivaj, sa strujom, leti sa vetrom, stići ćeš gde treba da stigneš.