Mila

Mila priča svoj francuski,
čita mi misli,
i uči me životu,
govori mi o ljubavi,
i lepom ponašanju.

Mila ima pitanja o Bogu,
o zvezdama i Kosmosu,
o odrastanju i o ljudima.

Mila nema kompjuter i telefon,
ne treba joj,
Jer ima tri psa, brata i more.

Mila zna da ptica na privesku nije slobodna,
i da je sloboda stvar izbora.
Da se srce kod roditelja ne deli na dvoje za decu,
već raste za novo dete.
Da loše emocije prema drugim ljudima,
štete nama, a ne drugima,
jer ćelije se hrane mislima.

Mila me hrabri da probudim nju u sebi,
da pustim loše kroz pesmu i ples,
da vrištim i glupiram se,
skačem sa stene, plivam ka pučini,
i kažem u vetar volim te.

Ona me ubeđuje da prljavo od trave
na njenoj odeći nije prljavo,
jer trava je priroda, a priroda je čista.
Kao i da su moje knjige dosadne,
i da je lepše gledanje u nebo,
od gledanja u slova,
a razgovori pred spavanje važniji
od knjiških redova.

Mila je nemirna, sa mirom u sebi.
I veliki čovek u tako malom detetu,
koji zagrljajem oslobodi pticu sa mog vrata
i šapne mi, ne brini, nikad neću odrasti.