Četkica

 

Ulazim u njegov stan kao da sam iz njega izašla jutros, a prošlo je vreme. Došla sam po svoje stvari.
On sedi za kompom i kaže: „Ehej stigla si.“ Kaže to kao da nisam odlazila.
„Pa gde ćeš?“ Pita.
„U kupatilo, da proverim nešto.“
Prilazim mu i gledam šta radi. On ne miče pogled sa kompjutera i nastavlja da pravi neku umetnost. Pita jesam li proverila to nešto. Kažem da jesam.
„Bacio si mi materijal za priču. Imala sam odličan dijalog.„
„U kupatilu ti je bio materijal za priču?“
„Jeste!“
Kažem da je trebalo da bude pametniji i da nije trebalo da baci moju četkicu za zube.
Ćuti.
Pitam gde su mi stvari. Kaže tuda, po stanu i još kaže da hoće da čuje priču.
Onda kažem da je četkica trebala da bude pored njegove i da bih mu onda rekla „Jao nisi bacio moju četkicu, jao ti si hteo da se vratim“
A onda bi on trebalo da kaže: „ Pa i nisam baš o tome razmišljao“
I onda bi rekao da nije bacio četkicu, samo da bi žene koje dolaze pomislile da neka druga žena živi tu, onda te žene ne bi imale očekivanja i ne bi se trudile da budu savršene, kad su divne nesavršene, manje bi brinule, više uživale i živele bi tu jednu noć kao boginje. I što je najvažnije ne bi ujutru pile kafu sa njim, jer je ujutru nepodnošljivo piti kafu sa njim.
Sve to ispričam i kažem da je to banalno ispričano, a da bih mnogo lepše napisala.
On i dalje radi tu umetnost na kompu i kaže mi da nisam baš zdrava, da ništa gluplje nije čuo i da je prava sreća što je četkica upala u wc šolju.
Kaže da mi je kupio novu četkicu i da je raspakujem.
Raspakujem četkicu, ne uzmem stvari i tako gledam šta on to radi.
Ta njegova umetnost nije sranje. Ali ne kažem to.