Sa Rzava…

Uvek dolaziš i odlaziš, igraš tu malu  igru rađanja i umiranja. Možda zbog toga više voliš ovo mesto. Sa njim rasteš. Sa njim polako počinješ da razumeš da, što više odlaziš, to se više vraćaš. Biraš neka druga mesta pod izgovorom više mogućnosti i  živiš na tim mestima okružen izborima, koje ćeš napraviti, sutra,  a onda shvatiš da sutra nikad ne dolazi. Vreme i mnoštvo mogućnosti ne treba da idu pod ruku.
Uzmi mi vreme, napraviću izbor.

Tvoj izbor je, dva dana jednom mesečno, toliko imaš za Arilje. Zavisno od godišnjeg doba, osećaji koje proživiš se menjaju.  Zime su setne i nostalgične,  brda su neuprljana, ulice prazne,  i sve spava. A ti nisi navikao da spavaš, da  usporiš, jer brzo živiš. Tragovi dečijih sanki vraćaju u detinjstvo, a   kuvano vino u ruci, vraća te prijateljima.  Tvoj vodič je tu, priča pomalo pospanim glasom, ali  jedini nikad ne spava  i  uvek zna šta treba reći.  Rzav ti poručuje da Priroda zimi pronalazi mir, a čovek je rođen da živi u skladu sa prirodom.

Tada je naša Crkva tvoje  mesto da se umiriš. Ne moraš biti pobožan, religiozan, niti moraš biti hrišćanin, da bi osetio toplinu sveća koje ugreju crkvu i  lepotu nadanja  kojeg je tamo, po prvom mrazu, više nego inače.  Tada se ljudi mole Svetom Ahiliju, da zima bude blaga, jer deca treba da budu zdrava,  stari treba da dočekaju proleće, a malina da rodi. Tada shvatiš da tim ljudima treba malo za sreću, pa se pomoliš za njihovo malo, jer  tvoje veliko je preveliko da bi se molio tako kratko vreme.
Arilje je nastalo u proleće, i svakog proleća, čim Rzav svojom snagom udari u brda, projuri kroz polja, useke i tesnace, oglašavajući da je vreme za buđenje, Arilje se iznova rodi. Da li to ide sa godinama, ili sa velikim sivim gradovima, čini ti se, da je trava zelenija, a nebo plavlje nego ranije. Čini se da te je tek sada ona  zima  savladala, da te je onaj mir obuzeo i da polako razumeš sve te ljude koji se mole za male stvari.
Tvoje male stvari su  selo koje nisi voleo kad si bio dete, jer su druga deca bila  u gradu. Tvoje male stvari su  sve ono zbog čega bi se tvoj deda, da je živ, molio, a ispililo se,  rodilo, preživelo veliku zimu i ugledalo žuto sunce i svežu travu. Tvoje male stvari su šetnja  duž rzavskih plaža i malinjaka i ljudi koji otpozdravljaju i užurbano rade sezonske poslove, kako bi sačekali jedni turiste, drugi radnike.  I dve ležaljke uvek na onom  mestu,  gde u jednu sliku može da stane i zeleni Rzav, i beli penušavi brzak i gusta šuma i plavo nebo, tamo kod Deja na Bosoj Nozi. Ipak ideš dalje, napustiš to mesto rezervisano za tebe i tvoje misli, pozdraviš Elvisa, koji čuva ovu plažu i Deja koji kaže da svratiš opet i da će biti ludo ovog leta.

I Dejo uvek bude u pravu, jer bude ludo svakog leta. Leti se dan  ne gasi. Ustaješ i ležeš u istom satu. Pred zoru oblačiš belu pamučnu košulju da ne izgoriš,  stavljaš slameni šešir da te ne  udari sunce i krećeš po crveno zlato. Nekad si se pravio da si bolestan da ga ne bi brao, danas ga bereš sa radošću, jer si sada veliki, a veliki  vode neke  velike bitke, teže od branja malina.
A u danu branja malina ništa se ne propušta. Ni kupanje na Rzavu, ni onaj korzo oko sedam kad šetaju penzioneri i roditelji sa malom decom, ni večernja svirka, ni  dvolitarsko ispijanje piva na gradskoj plaži, ni zvezdano nebo, ni  čekanje svitanja na Klokoču, koje nikad ne dočekaš, jer moraš u maline.

I maline se oberu, isprate se radnici, turisti, đaci i studenti. Rzav odahne, seljaci ne, još je sezonskih poslova. Lišće žuti, pečuraka ima, samo treba znati koju ubrati. Ti dobro znaš da  se sprema zima i da će te ponovo obuzeti melanholija zimskog Arilja, pa produžavaš leto, gore u  Visoci, u banji opet na Rzavu, i pričaš sa seljacima kako je prošla sezona i  popiješ koju rakiju od prošle godine, i čuješ da je šljiva dobro rodila i ove, pa popiješ u to ime još koju.

A onda se spakuješ, kao da pakuješ celu jednu godinu u kofer, rastaneš se sa svojima kao da te neće biti  deceniju  i ne okreneš se, jer ako se okreneš ostaćeš. A ako ostaneš, plašiš se da ćeš zaboraviti kako se mnogo voli Arilje, kada te nema u njemu.  Plašiš se što si postao veliki, a još tako mali da razumeš da ni mnogo mogućnosti, ni mnogo vremena nema mnogo zajedničkog  sa srećom.
A onda u putu, ka nekom drugom mestu punom mogućnosti, pitaš se, kad treba da zatvoriš taj krug i kad  ćeš se vratiti tamo odakle si krenuo, sa Rzava.

Slike_Arilje

kanjon rzava jasmina 2013 11 10 02

Advertisements

7 thoughts on “Sa Rzava…

  1. Četiri strane sveta,čovek da bira gde da ode. A kada ode, magneti kućnog praga i okućnice se pale i niko ih nikada više ne može ugasiti. Deo srca uvek ostaje tamo gde si rođen, bezobzira gde i kako sada živiš. Lep post.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s