DRVO

Kažeš mi da si na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.
Da su svi veliki uvek bili na pravom mestu i u pravo vreme
i da nema više načina da se bude veliki.
Kažeš da ovde ne može da se živi, misli i stvara.
Kažeš da si osuđen na ovo tlo i da ga proklinješ.
Kažeš da su drugi krajevi pogodniji za tebe i tvoje zdravlje.
Da na drugom mestu i drugom vreme ne bi imao ove bolove.
Ti onda ćutiš i ja ne znam šta ti misliš. Ja ćutim i razmišljam o tome kako je Svet prepun misli, širenja i stvaranja, a tako oskudan u negovanju stvorenog. Kako zapravo malo ko od nas ima mogućnost da preobrazi svet i kako niko od nas nema tu mogućnost da preobrazi nesvesno u čoveku. To valjda svako mora sam, za sebe.

„Poželiš li nekada da iskopaš ono drvo u dvorištu iza zgrade, preseliš ga tamo u prašumu Amazona i budeš srećan što se ne guši u ovom smogu?“
„Ne poželim.“
„Znaš…ti bi možda i mogao da odeš, ali ono ne bi. A mislim da je njegova mogućnost da bude veliko, mnogo veća od tvoje. Drvo ima veći potencijal za ostajanje u večnosti, ali eto ne može da ode tamo i bude u punoj svojoj veličini“
„Pa šta treba da radim? Da ga iskopam?“
„Pa ne znam, možda ti je ono poslednja šansa da budeš veliki.“
„Pa možda, ali nisam se valjda rodio da premeštam drveće.“
„Pa možda, ali onda je to pitanje svrhe a ne veličine. A svrha ne zavisi ni od vremena ni od prostora.Svrha je način na koji obavljaš svakodnevnicu. Možda tvoja bolest nema veze ni sa klimom ni sa ovim tlom..možda si bolestan jer ne znaš kako putem svakodnevnice da služiš.„

A čemu ti služiš i zbog čega si ti bolesna?“
„Ne znam, ali mislim da mogu da olakšam život tom drvetu…. bar zagrljajem.“