Misao

Pitam se čime li noćas širiš kosmos, zagledan u onu pukotinu iz koje povremeno iskočimo manji od makovog zrna, sa tananim glasom, držeći se za ruke? Pitam se da li nas samo tamo ima, u sudaranju sloboda ili se ipak setiš i kad je mnogo buke, da me mislima kao ja tebe, lansiraš makar pedalj dalje od svega, gore, uvis, kažeš snađi se i izgradi novi kosmos sa onom kućom i baštom što sam smislio, proširi ga, trebaće nam za sutra? Pitam se čime li noćas širiš kosmos? Pitam se mogu li sama da ga proširim za oboje, a ti samo da uskočiš kad stigneš? Plašim se da ti prepustim kosmos na širenje. Plašim se da ti niko nije rekao kako se širi kosmos i kako se misli na pravi način. Šta ako ga proširiš na suprotnu stranu? Ako ga proširiš pogrešno, ja nemam misli koje mogu da stignu na tvoju suprotnu stranu, pronađem te u tim tvojim širenjima, prodrmusam te i kažem: Prestani da misliš, mi već živimo na drugoj strani u kući sa baštom.